Arhiva vesti
Ovo je arhiva svih nasih vesti i clanaka, sa ekspedicija, avantura i desavanja. Izaberite mesec i godinu da bi vam se otovorili clanci iz tog perioda. Pogledajte dnevnike sa avantura, fantasticne slike kao i poneki video.
Prenesi dalje
Krajam oktobra meseca ponovo smo bili u Nepalu. Ovoga puta cilj nije bio neki vrh već ideja da se konkretno pomogne deci u toj siromašnoj zemlji. Zašto baš Nepal i zašto deca?
Nepal je jedna od najširomašnijih zemalja u svetu ali to je i zemlja u kojoj žive vedri I nasmejani ljudi. U proteklih 15-tak godina odlazeći u goste tim ljudima imao sam priliku da ih dobro upoznam i što je još važnije naučim mnogo pametnih stvari koje su postale sastavni deo mog života. Naročitu naklonost gajim prema narodu Sherpa jer sam sa njima delio sve lepe i ružne trenutke tokom himalajskih ekspedicija u kojima sam učestvovao. Njihov odnos prema Prirodi i životu uopšte pomogao mi je da se konstantno menjam i da kroz dela koja činim pokušam da budem bolji čovek. Zato godinama osećam potrebu da bar deo dobra koji sam primio vratim tim divnim ljudima. Odabrao sam njihovu decu.
Da li znate da u Nepalu godišnje u uzrastu do 5 godina umre 75.000 dece? Jeziv podatak, zar ne? Bar polovina dece nema priliku da dobije makar osnovno obrazovanje. Zato smo odlučili da opremimo školu u Namche Bazaru i na taj način bar malo povećamo šanse te dece za bolji život. Znam da je to što smo uradili samo kap u okeanu, ali kap po kap možda se nešto i promeni. Možda podstaknemo i druge da čine dobra dela i krenu u akciju. Mozda. Zbog tog možda vredi dati sve od sebe.
Priča je krenula u caffe-u ”Everest“ u Beogradu tokom razgovora sa mojim prijateljima Peđom i Dušanom koji su finansijski najviše pomogli da se sve ovo organizuje. Pošto sam čovek od akcije i ne verujem mnogo u prazne priče već isključivo cenim ljude po njihovim delima, krenuo sam u realizaciju ove ideje. Tokom boravka u Himalajima prethodnog proleća,i razgovora sa prijateljima iz Namche Bazara, kao i direktorom škole Bikumarom, brzo sam shvatio šta je sve neophodno da bi škola normalno funkcionisala. Mali problem je bio transport te opreme iz Kathmandua, ali dugogodišnje iskustvo u organizaciji ekspedicija mi je pomoglo da to vrlo lako rešim.
Najveće iznenađenje je bila ceremonija organizovana u našu čast kao i oduševljenje 120 dečaka i devojčica koji pohađaju tu školu. Druženje sa njima je nešto najlepše što mi se desilo u Himalajima. Na ceremoniji pored dece i nastavnika bili su prisutni roditelji kao i nekoliko trekera iz celog sveta koji su se tog dana zadesili u Namche-u. Oduševio me je jedan lik koji je kada je skontao o čemu se radi, izvadio novac iz džepa i ponudio Bikumaru za školu rekavši: Hoću i ja da pomognem! Bili smo srećni zbog toga jer je još neko prepoznao dobru energiju u našem delu.
Nakon svega dogovorio sam sa drugarima koji čine Namche football club da odigramo jednu utakmicu u školskom dvorištu. Nekim čudom smo ih dobili 5-1, mada na toj visini oni trče kao zečevi a mi se posle svakog trčanja borimo za dah. Izgleda da je Murinjova taktika “čuvaj svoj gol a u napadu šta uradiš” ovog puta urodila plodom. Malo mi je bilo neprijatno jer je posle toga celo selo pričalo o toj utakmici i naravno krenula je prozivka njihovih fudbalera. Mi smo u gostima ostali tri dana družeći se sa lokalnim stanovništvom i decom ,koja su svaki put kada nas sretnu na ulici pozdravljala: “Good morning! How are you?Thank you for the school.”
I na kraju ovo nije sve. Ovo nije kraj priče. Entuzijazam koji sam osećao kada sam popeo Mt.Everest pre deset godina nije ništa u odnosu na ovo kako se sada osećam. Već sam se dogovorio sa moja dva prijatelja iz Makalu regiona da idućeg proleća dođemo u njihovo selo i pomognemo tamošnju školu. Oni žive u kraju u koji stranci retko dolaze i u kojem nema lodževa gde se može prespavati. Moraćemo pod šator ili u njihovim kućama oko ognjišta. Nije ni bitno gde ćemo spavati, važna je suština. Pozivam sve ljude otvorenog srca koji kapiraju šta radimo da nam se pridruže. Ne moraju svi ići sa nama u Nepal, možete pomoći na sto različitih načina. Kao sto rekoh, dela a ne reči…I sve ovo zbog onog “možda” sa početka teksta.
Dragan Jaćimović
Extreme Summit Team
