Arhiva vesti

Ovo je arhiva svih nasih vesti i clanaka, sa ekspedicija, avantura i desavanja. Izaberite mesec i godinu da bi vam se otovorili clanci iz tog perioda. Pogledajte dnevnike sa avantura, fantasticne slike kao i poneki video.

24 авг

2010

posted by:

Extreme Summit Team

0

Komentara

< Nazad na arhivu 2010 godine

Cho Oyu 2010.

Redovna javljanja članova ekspedicije

29.09.2010
Ovo jedan od bitnijih dana u mom životu. Zbog toga sam očekivao sam da će se danas desiti nešto lepo, ali nije. Moja upornost nije urodila plodom. Dvojica leadera, potencijalnih saveznika su odustala od daljeg uspona. Pametni ljudi.
Trenutna situacija u ABC Cho Oyu: Svih tridesetak ekspedicija sa oko 250 članova tužno gleda u planinu ali svesno je činjenice da je planina rekla – NE!
Jutros sretnem legendu Silvia Mondinelia. Kaže da i on odustaje i pakuje stvari. Poslao je Sherpase da skinu opremu iz C2. Mislio sam da će on jedini ostati i da će sa dva – tri ortaka uspeti solo da popenje vrh, međutim rekao je da se u ovakvu planinu niko ne vodi. Možeš sam da penješ i da rizikuješ za sebe, ali da vodiš druge to je neozbiljno.
Od Amical ekspedicije su se odmetnuli pet ludih austrijanaca kojima život nije mio, i koji nešto pokušavaju sami. Neka im je Bog upomoć. Jutros sam sreo njihovog leadera koji me je zamolio da moji Sherpasi budu u pripravnosti za spašavanje ako zatreba.

Situacija u bazi je mirna. Ljudi su postali svesni situacije i sopstvene nemoći.
Meni je odavno jasno da na vrhovima preko 8000m mnogo baš i ne zavisi od tebe.
Možeš sve da perfektno odradiš i savršeno vodiš ekspediciju, a da na kraju planina kaže – nemojte sada drugari život je vredniji od svakog vrha. Taj savet moraš da poslušaš.
Sinoć ležim u šatoru i razmišljam: Obećao sam da ću srušiti Puđu i da ću pronaći onog Lamu što nam je čitao molitve ako ne uspemo stići do vrha.
Nasmejao sam se sam sebi i promrmljao: Hvala ti majstore možda si nam spasao živote.
Vrhovni smisao i jeste život, a ne tamo neki cilj po svaku cenu.
Ovo su situacije kada shvataš smisao reči: U Himalajima što si manji to si veći!
Dali smo sve od sebe, vodili smo dobru borbu, ali smo izgubili jednu bitku.
Sutra će osvanuti novi dan i mi ćemo nastaviti dalje.

PS. Srećno ti 22 godine zabavljanja…

Vođa ekspedicije
Dragan Jaćimović

 

29.09.2010
divan dan! Sunce, bez oblaka i daška vetra.

Summitday!
I jučer je bio takav, a tek sutra ……najbolji.

Mi nismo gore, mi krećemo dolje. Tirkizna Božica je odlučila ove godine, jednostavno ljudima kazati…….helou, molim vas daj me više ostavite u miru. Lijepo sam vas upozorila.
Prvo je bila jedna lavina koja se skupila sedam kineza, super su prošli . živi su.

Onda je druga poklopila dvojicu šerpasa koji su se hvala Bogu isto izvukli.
Treća je pokupila našeg šerpasa, Mingmu koji je skupa sa kolegama pokušao postaviti fiks do vrha po kojem bi mi onda izašli na vrh ( što kinezi nisu završili) , lavina ga je nosila 350m i mislili su da je mrtav.
Znate šta, Mingma je živ. U bolnici je u Kathmanduu i bit će gud. i hvala Bogu da je tako, jer mjenjam svih 14 osamtisućnjaka za jedan život čovjeka.

VESELIM SE KUĆI KO PRASE, ALI UJEDNO UŽIVAM U SVAKOM TRENUTKU OVE HIMALAJSKE VELIČINE (pogotovo u ovakvim sunčanim danima na malim visinama, 5600m). Upijam i uzimam sve što bogati moj život. Povučena od ostalih uživam u tišini Himalaje……………………to mi se zapravo sada kada porazmislim najviše i sviđa.

Veličanstvena TIŠINA, veličanstvena SNAGA ………………

Kada se primirimo svatko od nas može to u sebi osjetiti. Upravo to. I zato ne moramo kopati i galamiti po kući bogova i uznemiravati njih Velike. I mi smo preveliki. Samo smo u gostima i oni odabiru hoće li nas pustiti ili ne.

I eto, idemo kućicama svojima netko s osmjehom (ja), a netko s grčem na licu……jerrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr ( vidiš taj vrh sam ja došao popeti). E tako sinko, možda drugi puta, a možda nikad, a šeta ako misliš da je to najbitnije. He he.
Pipi je vesela, cinična jako, a ne do bog da popije jednu pivu. Uuuuu….onda je preopasno!

Zbog velike opasnosti od lavina i nemogućnosti napredovanja expedicija ide doma, hvala bogu bez ikakvih žrtava ( sve ekipe idu dole i nitko se za sada nije popeo, osim 5 austrijanaca koji sutra idu na c3 i igraju ruski rulet. Nemaju šerpa i pokušat će u alpskom stilu gore). Neka ih Bog čuva.

Pipi voli maše grli, a Adis isto jako puno sve pozdravlja.

 

28.09.2010
U poslednjih 24h se toliko stvari dogodilo da više ne znam sta da pišem. Glava me malo boli od silnih pregovora i trčanja od kampa do kampa. Prvo i najvažnije: Mingma je dobro i nalazi se u bolnici u Kathmandu. Pukla mu je glava i to muški, slomio je nekoliko rebara ali u principu imao je sreće kao niko do sada. Leteo je oko 300-350m i srećom zaustavilo ga je njegovo uže koje se zakačilo na jednu stenu. Sinoć kada je dosao u ABC, zamolio sam doktorku Alenku iz Slovenije (Jagged Globe) da ga još jednom pregleda. Posle merenja saturacije kiseonika, pulsa, pritiska doktorka je rekla da je on OK, a on je odmah dobacio: Znači mogu gore nazad! Sa velikim podlivom ispod oka i krvavom glavom Mingma izgleda jadno ali uvek sa smislom za humor.

Uspeo je na brzinu da mi ispriča situaciju iznad Rock banda. Toliko je lavinozno da su samo njih trojica njihovom težinom otkačili lavinu (mada su bili oprezni).To znači ako krene 50 članova raznih ekspedicija u koloni na vrh otkačiće se pola planine. Njegova odanost je neverovatna. Davao mi je savete svo vreme, kaže u slučaju da krenemo gore trebaće mi.

Posle jučerašnjeg događaja već sinoć nekoliko ekspedicija je donelo odluku da ide kući.
Mislim da su IMG, Amical, Adventure Concaltans, Kery Kobler, Mountain Madness i mnogi drugi manji timovi već počeli pakovanje.

Kada je tako onda juriš po kampu i tražiš saveznike. Sinoć sam legao u vreću kontajući da ih nema mnogo a i da nisu baš sigurni.
Jutros odem do Roberta i Jake u Jagged na čaj a tamo ko da su im svi pomrli. Nisu odustali ali su svesni da u ovoj situaciji šanse da nešto uradimo su minimalne.
U 11h bio je zakazan sastanak svih Sirdara i Sherpa leadera.To je bilo biti ili ne biti.

Ako oni kažu da neće više u planinu jer je rizično, onda možemo svi da se pakujemo.
Bilo je zanimljivo. Posedali su na otvorenom u polukrug dok su mnogi fotografi slikali okolo kao da je početak sednice parlamenta. Oni su se smejali i bili potpuno opušteni kao da hoće da kažu: Da mi više rizikujemo naše živote da bi vi vaša debela bela dupeta dovukli uz fiksno uže do vrha – No more!

Sastanak se otegao. Imam među njima nekoliko Sirdara koji su mi prijatelji. Jednom od njih namignem i dosapnem: Lets sing :We want to climb!We want to climb!
Nasmejao se onako tužno kao da mi govori: Ova bitka je izgubljena.

Iza mojih leđa vodila se dubokoumna konverzacija. Dva penjača, rekao bih po naglasku negde iz Evrope, pričaju: “Znaš ovi Sherpasi su neiskusni. Ne znaju oni da procene šta je lavinozno. Nemaju dovoljno iskustva, mogli su da zaobiđu sve to i da penjemo novi smer”

Genije moj, idi ti pa postavi novi smer kada si tako pametan. Lako je mudrovati kada drugi stavlja glavu u torbu. Na kraju sastanak se završio.

Odluka je sledeća: Nema odlaska u planinu u narednih 10 dana. Ako vreme bude dobro kao ovih dana onda može da se priča o odlasku na vrh. Ako međutim u narednih 10 dana bude ponovo snega, jakog vetra onda (što je vrlo izvesno, već posle 02.10) onda Sherpasi ne mrdaju nigde iz ABC. To znači na fin način smo vam rekli da više nećemo da rizikujemo svoje živote.

Respect!

Posle sastanka nazvao sam C1 i javio članovima ekspedicije da mogu slobodno da pokupe lične stvari da se spuste večeras u ABC.

Sherpasima nisam dao da diraju šatore i ostalu ekspedicijsku opremu već da se prazni spuste u bazu. Zašto? Zato što još verujem u čuda!

Večeras sa još dva leadera mutim nešto oko ostanka u igri. Znam da je suludo, ali ako ne dam sve od sebe onda će me peći savest. Moram da probam.

Vođa ekspedicije
Dragan Jaćimović

 

27.09.2010
Jutro nikad lepše sa iznenađujuće slabim vetrom iznad 7000m. Prognoza je omanula.

Durbinom gledam naš tim Sherpasa za fiksiranje. Već oko 11h stigli su do Rock band-a na 7600m. Momci su munje. Među njima je i naš uvek nasmejani Mingma. Dobrovoljno se prijavio da ide gore. Kao pre neku nedelju kada sam tražio nekoga od njih da mi pomogne na glečeru kako bi postavio vežbalište za članove ekspedicije – prvi se javio.

Od rane zore adrenalin se oseti u kampu. Danas posle doručka moj tim kreće za C1 i to znači da će definitivno 30.09. biti summit day! Svi su nešto užurbani, pomalo nestrpljivi i naravno puni energije. Ponovo pirinač na Puđu (ako i ovaj put omane idemo kolektivno da tražimo Lamu koji je uradio ceremonijuJ), ponovo zagrljaji i najbolje želje.

Negde oko 12h svi su napustili ABC.

Čim su oni otišli kuvar uzeo da pere kosu, a ja da popravljam jedan solar panel. Nešto neće da puni. Nije prošlo ni sat vremena dotrčava Bhola i viče kako je video lavinu gore negde ispod 8000m, baš gde se našao tim Sherpasa. Niko mu se ne javlja na radio uređaj.

Uzmem durbin i prvo što vidim je jedna “S” pukotina koje tu nije bilo tu juče. Ne vidim nikog od ljudi.Tek u drugom pokušaju opazim njih četvoricu ali daleko ispod mesta gde je Bola video lavinu. Pošto nam se niko nije javljao na radio vezu odmah smo otrčali do kineskog kampa gde se već okupilo dosta ljudi. Oni su takođe durbinom posmatrali dešavanja na nekih 7800m (ne uzimajte me za ozbiljno). Neko od njih je imao vezu sa jednim od Sherpasa (mislim Ang Pasang iz IMG) i tu smo saznali da je jedan Sherpa ozbiljno povređen. Neko je čak rekao da misli da je to naš Mingma. Meni su se noge odsekle. Pošto veze nisu bile baš najbolje Bhola je predložio da otrčim do korejskog kampa jer su oni gore takođe imali Sherpu, a znam da imaju najbolju baznu stanicu u ABC. Verovatno nešto više znaju. Dok sam trčao kao pobesneo suze su mi posle na lice.

Psovao sam kao nikad i bolje da ne pišem sta sve. Čim sam utrčao kod Koreanaca u kamp pitao sam za ime. Oni su mi potrvdili da je to Mingma. Jedan od njih pošto je video da sam uzrujan rekao mi je da nije ozbiljno povređen. Međutim tokom razgovora sa ekipom koja je bila oko Mingme dobio sam informaciju da je nepokretan.

To je najstrašnija stvar koja može da se desi jednom Sherpasu. Zahvalio sam se Koreancima i pojurio nazad da nađem Bholu. On nije sedeo skrštenih ruku. Uspeo je da pronađe jednog doktora u C1. Animirao je sve Sherpase koji su bili na planini da krenu ka C2. Durbinom sam gledao kako je tim za fiksiranje nosio Mingmu ka C3. Oni su trebali da ga spuste do C2 a odatle će ga pokupiti ekipa koja sada penje (u stvari trči) ka gore.

Trebalo je videti kakva solidarnost vlada među tim momcima. Dovoljno je da je neko na radio povikao “Rescue situation” i svi bi potrčali tamo gde je rečeno.

Pozvali smo oficira za vezu da nam obezbedi jeep dole od među-kampa, a pozvali smo i Kathmandu da pošalju helihopter ako treba na granicu. Probaćemo u toku noći da ga spustimo sa planine i da do zore bude u nekoj od Kathmandu bolnica. Dug je put ali mislim da je moguće. Čim bude došao u ABC večeras nosićemo ga do međukampa. Ako budemo žurili možemo stići i za 3 sata. Mnogo volim te momke i sve mi ovo teško pada.

Nadam se da će se sve dobro završiti.

Članovi ekspedicije su se javili da su stigli u C1. Oni su svi odlično. Samo bojim se da posle ove lavine više nijedan Sherpa neće hteti da završi fiksiranje užeta. Malopre nam se javio Ang Pasang (IMG). Oni su već danas odlučili: Pakujemo opremu sa planine i sutra idemo kući. Bojim se da ćemo svi mi morati isto da uradimo ali ipak sačekaću sutrašnji dan.

Vođa ekspedicije
Dragan Jaćimović

 

26.09.2010

Evo 20.dan kako živimo na 5 500 metara nadmorske visine u baznom kampu Cho Oyu. To Vam je kao da skoro noćima spavate na najvišem vrhu Evrope, Elbrusu na Kavkazu.

Umnožilo se naše Himalajsko selo na Tibetu na skoro 250 žitelja iz 30 tak država sveta. Susreti sa tim ljudima su fascinantni. Intervjuisao sam, recimo, dvostrukog olimpijskog pobednika u kajaku četvorosedu, Stiva Vilijamsa iz Engleske, koji je inače pasionirani planinar. Zamislite razgovor pred kamerom sa Argentincima koji stalno nose svi šešire, pončoe, šalove….Tu je i italijan Silvio Mondineli koji je govorio o tome kako je ispenjao sve vrhove preko 8 000 metara, a ima ih 14 ukupno na svetu. Posebnu pažnju privukli su mi ljudi koji su ovde prvi put ali i šerpasi kojima je ovde radno mesto između monsuna.

Sporo teku ovi naši Himalajski dani u isčekivanju summit day termina (jer je vreme jako promenljivo), ali ono sto nas čini srećnim je pogled oko nas , verujte, to je druga dimenzija života. Pozdravljam i volim sve one koji misle na nas.

Član ekspedicije
Dragoslav Gogić

 

25.09.2010
Danas je jedan od dana za koji smo planirali vrh.ili ili ili. To jedino za sada što nije išlo po planu. Iz mog iskustva bilo bi to preidealno. Danas je hvala Bogu prestao snjeg padati, sunce izašlo i na nekakvom su vidiku da bi se u naredna dva dana mogli napokon postaviti fixna užeta do vrha, što do sada nije bilo moguće od ogromne količine snjega i velike opasnostni od lavina.

Zapravo je sve vrlo gud, ali osijeća se napetost među ljudima. Stalno neki suvišni komentari (znam da je to normal nakon toliko vremena), ali lako je biti dobro kad je sve super (to uvijek kažem……..DA VIDIMO SADA TKO IMA KOLIKE ŽIVCE….HE HE HE).

Odjednom nam je pun kukuruz ove hrane. Kuhar kao da je zamjenio teglice šećera i soli i sve šećeri (kaže Adis da je sigurno prije bio slastičar).

Svatko izmišlja svoj način kako da osmisli svoje trenutke. Netko čita, netko se kupa, netko šeće, igraju se karte i svako toliko se baci pogled s dvogledom prema brdu, da se vidi ……..NEŠTO….!!

INTERESANTNO JE……..promatrati ljude koje ste upoznali prije mjesec dana……vidite ih danas i drugčiji su. I sve je nekako drugačije. I Tirkizna božica je drugačija, i mi smo drugačiji, zamišljenih pogleda, tihi, neki bučni, neki svadljivi, a neki jednostavno ništa. Tu su i jedva čekaju da sve to nešto napokon završi. Vjerujem da je svatko od nas donio makar jednu važnu odluku za život. To je super. Makar ovdje možeš biti dovoljno tih sam sa sobom da skuješ planove za dalje u životu. Super su mi te odluke, super su mi ta topla sanjarenja i topla kupka. A tek kad se uvalim u moje omiljene traperice………jao…..

Jučer smo Dragan i ja otišli do kampa gdje su slovenci (Jakofčić, Jamnik…i njihov super leader Robert…….koji nam je odmah dao sve informacije koje smo pitali- stari mačak). Super je bila čakulica. Malo promjene faca, malo neke nove komunikacije, super jednostavni ljudi, a tako veliki penjači.

Za mene su uvijek NAJVEĆI LJUDI NAJMANJI. I to je super.

Veselim se trenutku kada ćemo krenuti gore. Veselim se kraju i veselim se licima ljudi koje volim.

p.s. samo da kažem da čitamo sve vaše podrške sa sajta svako toliko i veliko hvala jer puno nam znače. Ne ljutite se što neodgovaramo na njih, ali vjerujem da svatko od vas dobije ako ništa drugo misao…….nas samih.

Pipi Duga Devetka
član ekspedicije