Ovo je arhiva svih nasih vesti i clanaka, sa ekspedicija, avantura i desavanja. Izaberite mesec i godinu da bi vam se otovorili clanci iz tog perioda. Pogledajte dnevnike sa avantura, fantasticne slike kao i poneki video.
Ekspedicija Akonkagva 2005 uspešno je okončana. Na vrh je izašlo 15 članova ekspedicije (svi koji su krenuli iz baznog logora), a Marko Nikolić (EST) je postavio novi nacionalni rekord iznevši sam snoubord na vrh i vozeći spust odozgo.
26.01. Prvi dan, Buenos Aires
Posle 13 sati leta iz Milana do B.A. gde smo se više nego ukočili sačekala nas je letnja klima i što je najlepše, zelenilo i veseo narod. Pravi doživljaj kada vas iz Beograda ispraća sneg i minus a pritom znate da vas ponovo očekuje sneg i zima u još “gorem” obliku – na Andima. Polako se pakujemo u taxi i krećemo ka drugom aerodromu gde bi trebalo da odletimo ka Mendozi (jedini gradić u pustinji nadomak Aconcague). Pišem trebalo, jer se naravno stvari komplikuju. Povratnih letova nema što znači da ćemo se 12 sati klackati autobusom do B.A. kad se budemo vraćali jer je Mendoza udaljena 1.200 km. Pritom let je tek u 18.10h po lokalnom vremenu (vreme u SCG 22.10h) i naravno doplate za prtljag jer je dozvoljena težina u lokalnom saobraćaju manja a mi smo naravno prepuni opreme. Dragan se “obračunava” sa Argentincima koji pokušavaju da nam uzmu malo više para ali to je normalna pojava u Argentini tako da nas nisu prevarili. Gde ćemo, šta ćemo, pa naravno da vidimo B.A, ručamo I popričamo o Akonkagvi na miru posle svih jurnjava u BG oko spremanja i odlaska na najviši vrh Amerike.
Dragan nas vodi u sam centar grada u ulicu (9 de Julio – “deveti juli”) gde se nalazi simbol grada “Obelisk” i ulica sa 24 trake, što je najčudnije grad od 7 miliona stanovnika je polu prazan u sred podneva (čitaj “za razliku od nas kad svi sede po restoranima i kafićima u toku radnog vremena). Stižemo u ulicu Riobamba koja je uzgred blizu naše ambasade i sedamo u već provereni restoran “Hollyfood” gde nas za 9 pezosa po osobi (3,2$) očekuje više od 40 vrsta jela bez ograničavanja naše proždrljivosti koja je dovedena do savršenstva.
Posle 2 sata “klopanja” i priče o koje čemu ( u stvari najviše o politici ;) odlučujemo da se vratimo na aerodrom i napokon čekiramo stvari za Mendozu kako bi se konačno istuširali i lepo naspavali. Naravno avion kasni, problemi sa prtljagom i uvek izgubljenim doktorom expedicije g.Celikovićem koji svaki minut u toku dana proživljava borbu u svojoj glavi sa planinom. Naravno Cele je i ove godine kao i svih prethodnih kad se putovalo za Nepal (Himalaje) imao svoje solo tacke (ostavljanje pasoša kod kuće i neodlazak na Himalaje, izgubljeni prtljag koji stiže tek pred kraj expedicije, nošenje dereza u avion gde su Italijani hteli da ga “dekontaminiraju”…). Elem, konačno ti se mi ukrcavamo u Argentina airlineas i krećemo.Tek tad čovek dolazi u situaciju da malo sabere utiske i shvati gde se nalazi, pa sam čin da prvo što smo uradili u B.A.- kupili smo breskve i jeli kao Nikola Kojo. Zelenilo, vedri ljudi, preplanule, argentinke, slatki debeljuškasti argentinci (informacija za Boškica) sunce koje peče i naravno Džej. Posle još dva sata leta stižemo u Mendozu, uhuuuu, prelep gradić, na izgled mali al sa 700.000 stanovnika. U trenutku kad smo stigli do našeg hotela, snimatelj expedicije je shvatio da mu je ranac ostao na aerodromu I tu je bio kraj naše expedicije jer mu je Dragan demonstrirao kako se advokat Barović sapleo na bananu. Nikola i ja se smeštamo u sobu, uključujemo klimu koja je više nego neophodna i pravac tuš. Nismo bili puno radioaktivni, možda malo. Raspakujemo stvari i sakrivamo “koku u Niveu”! Smeštamo se u krevet oko 23h (kod nas 3h ujutru) i lagano odlazimo u carstvo snova da bi nas oko 2 sata ujutru probudio Maradona i javio da su nam za sutra obezbeđene karte za utakmicu “Boka juniors”-“River Plata”…. pardon, to već ne smem da pričam to su snovi … to be nastavak bre.
03.02. Nepredviđena aklimatizacija
Naspavali se, ručkali, taman progledali i eto ga Dragan sa predlogom da idemo na glečer …. i napravimo prvo spuštanje snowboard-om. Glečer je udaljen oko sat u i po laganog hoda (sem kad vučes snowboard kao ja). Mogu reći da je to bio pun pogodak a ne Draganovo iživljavanje,”chek the snow” veoma loš utisak, dosta ledenih šiljaka i kamenja koje se nalazi ispod snega. Kako god, kad sam skinuo dereze i stavio dasku na noge, dobra proba i jedan jako nezgodan pad na levi lakat i kuk. Ništa strašno al’ sam morao da se mažem tedonal kremom. Veoma je opasno voziti po glečeru kao što se sad meni desilo, propadneš kroz led, ispod kamenje ili još gore mala reka… Vraćamo se na ručak, mali odmor, opet jurnjava da napunimo baterije za kameru, komp… večera pa Nikola i ja idemo do jedinog “hotela” u blizini u malu šetnju i dodatnu večeru.
04.02. Drugi put idemo ka Nidu (5400mnv)
Opet u 7 ujutru krećemo iz baznog logora, dosta toga se izdešavalo tog jutra. Nekoliko ljudi je odustalo tog jutra (bronhitis, visinska bolest), Dragan ima jaku dijareju i nije spavao pola noći. Gegamo se nekako i posle veoma iscrpljujućeg “pentranja” stižemo oko 13h u Nido gde nas čekaju naši šatori. Iako bi drugi izlazak na Nido trebao da bude lakši, ja sam nosio svoj snowboard taj dan. Krepao sam, gledao sam samo kako da se nalijem tečnosti i po prvi put odmorim u šatoru. Spremamo se da večeras po prvi put spavamo na 5400mnv, nije mala stvar niko sem Dragana nije spavao na toj visini. E sad ono najlepše tog dana – zalazak sunca i narandžasto nebo, ne mogu ni da opišem kako izgleda stajati mrtav umoran pored Argentinske zastave i gledati u horizont…slike će vam reći sve!
05.02. Aklimatizacija do kampa Berlin (drugi visinski logor)
Dragan nam je dao voljno da spavamo do 10h. Ejjjjj pa to je bio raj posle veoma hladne noći. Ceo šator nam je kondezovao i non stop je duvao vetar, jedina dobra stvar – nisam osećao manjak kiseonika i glavobolju. Posle doručka krećemo ka Berlinu na aklimatizaciju. Dogovor je da ne idemo skroz do njega nego samo da se “protegnemo”. Mislim da mi je to bio najteži dan do sada, prvih deset minuta sam se borio više sa svojim plućima nego sa telom. Posle 30 min je već bilo malo bolje,morao sam da upregnem mozak kako bi “cepao” dalje. Stigli smo do 5.620mnv, posedeli pola sata i krenuli ka Nidu u naše šatore. Tek što smo stigli, primetili smo dobru padinu za vožnju. Spremam se odmah, kamerman je tu, Dragan pravi fotke, bilo je prelepo i veoma naporno. Vozio sam na 5500mnv i to mi je bio trening i nadrljao sam. Posle 2 sata se vraćamo u kamp,naravno moj lenji i omamljeni cimer Ljuba ništa nije skuvao (pa čak ni supu), samo leži šlogiran i naduven,ne pije dovoljno vode a juri po planini. Sedam zadovoljan jer se dobro osećam i prijala mi je vožnja. Sedam pored šatora i palim primus da krčkam šupicu. Duva vetar, slabo da će mi proključati voda, sedim i gledam ogranak Extreme summit teama, Dragana i Nikolu, totalno su uz mene svako na svoj način. Dragan prozivanjem i mahanjem kažiprstom a Nikola pomaganjem i opominjanjem da pijem vodu kad god stanem. Mislim da mi je sve lepše (ako može ovde u ne ljudskim uslovima biti lepše), Samsung snowboard expedicija 2005 napreduje definitivno. Konačno posle sat vremena supa je gotova, pakujem svoju vreću i podlošku za vraćanje u bazni kamp, snowboard ostaje u visinskom šatoru i ja poslednji krećem sa Nida (5400mnv) ka baznom kampu (4400mnv). Prosto mi se plače kad znam da ću opet treći put ići uz ovo “fucking” brdo ali znam koliko će nam to značiti za osvajanje surove Akonkagve. Posle dva i po sata spuštanja sedam ispred satora, presvlačim moje Northwave čizme i oblačim DC patike, uhuu konačno. Sabijam pola litre supe u cugu i odlazim do Nikolinog šatora da napravim Cedevitu, kakav kralj poneo je u bazu. Nalivam se i gledam u vrh Anda…. samo da nam dozvoli da se popnemo…. Odlazim u šator srećan jer naredna 3 dana moramo biti u bazi jer su nam sad javili da ce biti strašna oluja i nevreme. Samo da nam šatori prežive naredna 3 dana na Nidu, do tada sedimo, šetamo i čekamo lepo vreme.
06.02. Odmor
Hmmm… vreme se ne menja na gore i mi odlazimo do neta da proverimo prognozu sa Čileanskog sajta. Greška, biće lepo vreme narednih par dana a ne kako su nam rekli u kampu Inka, što znači da sutra krećemo u finalnu akciju i nema silaska u bazu dok se ne osvoji vrh (valjda)…
Ostatak dana provodimo u razgovoru šta nas sve očekuje narednih dana i ko je u mogućnosti šalje meilove kući svojima.
07.02. Nido (visinski logor 1) treći put
Standardno krećemo u 7 kao što je i planirano kad se popnemo treći put, nema dole samo gore. Super se osećam, aklimatizacija je bila više nego uspešna, dišem savršeno, imam snage u nogama i udri. U proseku smo išli 6-7 sati do Nida sad smo za sat, dva bili brži. Čekaju nas naši šatori, topimo sneg i skupljamo vodu za sutra ka drugom visinskom kampu-Berlin. Dan prolazi u topljenju snega i uveče se pakujemo u vreće jer nas čeka nimalo topla noć. Pakuju se boce u vreće (nimalo prijatno, hladno!!) da ne bi zaledila voda…i pravac carstvo snova..
08.02. Berlin – visinski logor 2
Čaj, doručak, ništa na brzinu, pakuju se neophodne stvari i pravac Berlin. Prvih 30 min sam “krepao” ali sam posle ušao u ritam. Topao dan, brzo stižemo (3 sata tabananja) postavljamo šatore, topimo vodu i od sad samo tečnost unosimo u organizam,nema klope. Dogovor je da krenemo u jedan sat posle ponoći ka vrhu, kljukamo se samo tečnošću, čak sam i uspeo da odspavam malo jer sam jako loše spavao predhodnu noć, skoro ništa. Bilo je veoma hladno i toliko sam tečnosti popio da sam 3 puta u toku noći morao da izlazim zbog vršenja nužde, smrz’o sam se. Predveče se svi pakujemo u šator i topimo sneg, pijemo čaj i spremamo rezerve vode za pohod na vrh. Super mi je prošao svaki trenutak u šatoru, razgovori, šale, Jaćimova iskustva. Oko ponoći ustajemo i polako se pakujemo. Hladno je napolju, oko minus 15 al’ nema vetra i vedro je. Pakujem boce sa vodom, snowboard, kacigu, Samsung snowboard expedition zastavu.. Krećemo tačno u jedan.
09.02. Akonkagva
Dragan kaže da imamo oko 9 sati pentranja do vrha, dosta ce biti hladno i moramo piti vodu non stop. Uf, nije baš lepo opisivati kako izgleda uspon ka Akonkagvi, sve je hladnije u jednom trenutku -28 a kad dodate još vetar koji se pojačava na Traverzi imate osećaj da je blizu -40. U početku mi dosta trnu ruke i često stajem da ih grejem, što baš i nije dozvoljeno (Jacimov predlog), ne obraćam puno pažnju na noge jer su mi snowboard čizme uvek knap i malo mi trnu noge (što nikako ne valja za planinu), pijem vodu ali i uporedo dobijam izuzetno jake grčeve u stomaku. Šta sad? Šta se dešava? Zar baš sad? Uskoro dobijam odgovor i Nikoli nije dobro od vode koju smo zajedno topili, zar je moguće da se otrujemo pred sam vrh? Prilazim Draganu jer je i on istu vodu topio, i njemu je loše! Mašala! Savet je ćuti i trpi.. Polako počinje da sviće a ja umirem od bolova, molim Nikolu da me “pokriva” i čeka dok ne obavim sve što sam imao na 6300 mnv u 7 ujutru na minus beskonačno jedva sam preživeo ali sam dobio snagu nazad. Taman pred ulazak u Kanaletu, zadnju “prepreku” pred vrhom. Užas, sve sam sipar, sitno, polustno kamenje koje te non stop vraća unazad a snowboard na leđima postaje sve teži. Nikad kraja a vrh deluje tako blizu.. poslednjih pola sata sam se osećao kao posle maratona, pet koraka pa pauza… najzad vrh ejjjjjjj, ne verujem Akonkagva, 7000mnv, sam sam izneo svoju dasku, lepo vreme.. Dragan me dočekuje raširenih ruku kao i Nikola, tačno osećam koliko su iskreno srećni što sam uspeo.. Nikad nisam ni sumljao u Extreme summit team. Pored toga što Dragana odlično poznajem, Nikola je na mene ostavio van serijski utisak. Dobio sam super druga i još boljeg čoveka.
Vadim zastavu, slikamo se, čestitamo i uživamo u pogledu. Ponovni nedostatak snega (Kalapatar 2003, Himalaji) nas nije puno omeo jer je ipak na pojedinim delovima bilo snega kao i na vrhu gde smo mogli da se slikamo i snimimo material za Samsung snowboard expedition ‘05. Još uvek ne mogu da poverujem da smo po drugi put (MontBlanc 2001) uspeli da napravimo rekord, posle preloma butne kosti, jurnjave, ponovo sam izneo svoj snowboard ovaj put na najviši vrh Južne Amerike (6962mnv) i vozio dasku. Imam drugi put tu čast da tako nešto osetim uz pomoć drugova iz Extreme summit teama. Nije mala stvar postati prvi Srbin u istoriji koji je skijao sa te nadmorske visine i izneo sam svoju dasku.
Vožnja niz planinu i nije bila vožnja, već borba za život!! Više sam padao nego vozio svoj board. Ali ko ne veruje neka proba!!! Na sedam hiljada metara jedva se diše, a mišići uopšte ne slušaju. Poprilično umoran silazim prema Nidu i Dragan me posmatra, padam i teturam se skroz sam iscrpljen, prilazi mi i pita me koliko sam vode popio? Kažem samo pola litre jer je voda zagađena.. Istina je da moram minimum 2 litre pre vrha da popijem mada zbog već pomenutog problema nisam pio više. Dragan mi uzima dasku i šalje Nikolu po mene da me kljuka vodom i vodi računa jer se gegam i jedva idem. Pitam Nidžu, jer je i on malo pio vode, kaže isto koliko i ja al mu je bolje… Srbija.
Hmm.. vožnja sa 6962 mnv, pa zamislite koliko vam treba vazduha i snage, nadomak vrha me zaustavlja jedan oniži, ćelavi, srednjovečni niskogorac i pita:”čovece jel ovo alpinizam, planinarenje, argentina? Mislim da je ovo pakao!”
Moram da priznam da sam pukao od smeha (ne zato što sam i ja odlepio), pa naravno da je pakao čim se ne sluša vodja expedicije. To je presudan faktor, piješ min 4 litre vode pre uspona,ne skidaš rukavice, nosis čizme broj ili dva veće zbog cirkulacije… E tu je Marko kod zadnje stavke nadrljao, snowboard spust podrazumeva snowboard čizme a one moraju da budu knap, kako bi što bolje kontrolisao dasku (a ja kaobajagi mogu da je kontrolišem na 6962mnv) umesto da sam kupio veće čizme, vozio bi isto sa vrha kao i sa tesnijim. Ovako – promrzline, trental, aspirin, antibiotici i kreme.
Kad sam sve to osetio? E pa to je luda glava koja zna samo za cilj pa se ne obazire u toku uspona na hladnoću, vetar, bol u stopalu nego daska na ranac pa uz Canaletu do najvišeg vrha juzne hemisfere. Imam u glavi al’ ne baš najpametnije, ne sme ništa da ti se desi, nema razloga. Prvih 50m pešačenja posle voznje sam se teturao kao “pijana kokoska”, Jacim mi je pomogao oko snowboarda a Nikola bio uz mene ako mi zatreba neko piće od konobara na 6000mnv. Gledam ljude oko mene, nisu ništa bolji… kakav sam maler pa da pred vrh dobijem stomačne tegobe i da ne mogu da pijem vodu iz moje boce jer me ona otrovala a sad mi je najpotrebnija. Sva sreća pa sam bio jedan od najposlušnijih i stalno sam se nalivao prethodnih dana, tako da sam brzo došao sebi.
Negde blizu Berlina na oko 5900 mnv gde nas je čekao nas šator, Nidža i ja smo legli I gledali u nebo, uživali, osluškivali…. kako je lepo kad osvojiš vrh. Ništa ti više nije tako teško, ružno, strašno… znaš koliko ti znači i jednostavno si srećan. Naravno da život nije bajka kao što svi znamo, dolazi Jacim i kreće!
Šta radite tu? Mislio sam da ste već spakovali šator i sišli na Nido (5450mnv).
Šta ces, ustaj i kreći, pakuj šator, stvari, spava nam se, čak sam i zaspao na suncu pa se trgnuo posle 10 minuta i odlučio da krenem dole jer je Jaćim sa Nikolom već otišao. Spuštam se polako i osećam se malaksalo, spava mi se a ne smem – rek’o Jacim koji se otkinuo odmah od spavanja (14 sati) i nije mu je bilo dobro.
Hodam i osećam da me nešto zezaju stopala al’ ćutim i cepam. Konačno dolazim do šatora,skidam čizme i imam šta da vidim. Stopala su kao “bećar paprikaš”. Promrzline izmedju 1 I 2 stepena. Uzimam Trental, pijem što više vode i ušuškavam se u vreću a pogotovo noge. Ujutru mi je bilo još gore na nogama al’ šta ću? Krećemo sa Nida, dižemo šatore i pravac bazni kamp Plaza de mulas (4340mnv), gegao sam se sa Nidžom koji mi je opet bio tu ako nešto krene naopako. Posle 3 sata spuštanja, a obično mi je trebalo sat i po, stižemo u bazu. Pravac ambulanta, mere mi saturaciju, bockaju plikove da “iscede limfu” i greju vodu sa jodom kako bi mi ugrejali stopala koja ne prepoznajem. Što je najzanimljivije kako mi naprave kupku od 37 stepeni koliko mora da bude, kad stavim noge za tili čas rashladim vodu ejjjjjjjj, nogice moje aj’ zdravo. Medjutim i tu je Radojca tvrdog srca bio kad mu je doktor rekao “small price” dobro si prošao momče al’ sutra ujutru ćeš helikopterom nazad, nema hodanja 2 dana, piješ to i to i čvorak je tvoj. Šta ću, ćopkam i idem prema šatoru polako se pakujem i spavanjac, sutra me očekuje prva vožnja helikopterom i ko zna šta sve još kako bi oporavio promrzle noge.
11.02. Puente de linka
Ustajem i nosim mali rančić sa neophodnim stvarima, ima 8 sati ceo bazni logor spava kao i moj tim. Sačekaću ih dan jedan dok se ne spuste. Nisam dugo čekao i heliš je stigao. Imao sam tu čast da sednem do pilota, dozivljaj. Snowboard, ranac, šator… sve je išlo na mule a ja za deset minuta letenja stižem do Horconesa gde me čeka naša agencija Lanko da me voze do hotela u banju Puente de Inka.
Stvar koju ne smem da zaboravim a koja je ostavila snažan utisak na mene, onog trenutka kad su mi stavili slušalice na uši kad sam ušao u helikopter išla je pesma “show must go on” od Queena. Naježio sam se, to ti je život, lepo kaže pesma…I opet ću da idem i dalje i više, dok smo leteli gledao sam pustinju koju sam pregazio nogama i razmišljao šta je čovek spreman da uradi zarad svojih snova i koju bi cenu platio……
Po sletanju su me odmah prihvatili rendžeri, napravili čaj i pitali šta se desilo, jedan od njih vozi snowboard i odmah je razumeo šta se desilo. Prijao mi je razgovor sa njim kao i nagli priliv kiseonika. Dolazi jeep po mene i pravac hotel. Prvi put posle 2 nedelje provedenih u šatoru i na planini. Jeo sam i pio normalnu vodu. Oko 12 sati izgubio sam “svest” u krevetu koji ne žulja kao sneg i zemlja ispod šatora. Spavao sam 4 sata i ležao još 2, otišao na večeru koja je bila preobilna i sa sladoledom što je bio šok za moj organizam posle supica i koje kakvih planinarskih recepata. Vratio sam se u krevet i spavanjac do ujutru…
12.02. Mendoza
Nogice su mi malo bolje (čitaj tešim se), doručkujem i krećem na autobusku stanicu jeepom Lanka gde će me čekati Dragan i Nikola kako bi ušli u autobus za Mendozu i konačno došli u civilizaciju. Aha, al’ ovo je Južna Amerika, opušteno je šofer sat ranije otišao za Mendozu, eto može mu se. Čekali smo 4 sata na drugi šta ćeš, dok su se Dragan i Nikola brčkali u obližnjoj banji ja sam čekao Godoa, nista. Kad nam je došao bus nismo verovali koliko smrdimo i da l’ će ljudi preživeti naš planinski miris u naredna 4 sata vožnje? Dobro, stižemo svi ošamućeni u Mendozu na 800mnv, prirodna hiperbarična komora za moje prste na nogama, vec osećam kako peckaju (uhu! znak da ih imam). Jurimo taxi i pravac neki hostel “Idi mi dodji mi” al’ ne bitno za prvu noć, samo da se naspavamo pa ćemo sutra opuštenije i nadam se higijenski sredjenije
13.02. Premeštaj
Malo smo se uspavali, što je normalno, idemo na doručak koji je bio veoma slab ali dovoljan da mogu popiti antibiotike a da ne povraćam. Čekamo naše stvari koje su ostale u Mendozi pre odlaska na Akonkagvu i to željno jer su nam tamo čiste stvari i PAPUCE koje su mi najbitnije za noge i +30, premeštamo se u pravi hotel, pravac tuš i brijafte. Izlazimo kao novi pa pravac restoran gde se neograniceno jede. Otrovali smo se, lubenice, breskve, paradajz, ovdi je leto pa ima svega, ubismo se kao tuđi iako sam jedva peške stigao do restorana. Posle klope pravac hotel na odmaranje pogotovo ja i moje noge. Ostatak podneva smo gledali slike sa expedicije i srećno komentarisali svaku. Uveče smo se spremili za otmenu večeru ali je pocela kiša i ja nisam smeo da idem u papučama jer su noge morale da budu na suvom obavezno! Jacim je obećao da će mi doneti klopu jer zna da uveče opet pijem lekiće i da moram da gricnem nesto, ali avaj zaborave te kad si invalid I misle samo o sebi. Čekao sam do ponoći i otišao da spavam…
14.02. Bolnica
Prvi pregled u bolnici, šalju me na rendgenovich da vide da l’ su mi kosti u redu pošto obično umeju da odumiru ako nema cirkulacije. Sva sreća pa je snimak OK, menjaju mi terapiju, pijem malo jače antibiotike, aspirine isto al mi dodaju jedan vitamin E 1000mg dnevno plus Anlodipin od 5mg koji zamenjuje Trental.
Opšta zbrka, moramo svaki dan u podne na kontrolu kože da se ne zagnoji, e da zaboravih veoma bitno moram 2 puta dnevno da perem noge u Pervinoks tečnosti (1: 10) sa vodom,neće mi biti dosadno do Beograda… Od sad samo spavanje i ležanje, reko doca da ne smem da se krećem više, amin.