Datum izvedene akcije:08. oktobar – 10. oktobar 2010.
Učesnici:Nina Adjanin, Igor Skender, Toni Roso, Domagoj Bojko, Krešimir Milas, Kruno, Sinke, Martin, Rale, Muc, Kirinec, Bojan, Coc, Lada, Tea, Perica, Pave, Jadranko…
Lokacija noćenja:šatori u blizini sela Bast
Tip akcije:logor PDS Velebit, ponavljanje starih i modernih klasika, prvenstvene smeri, dugačke sportske smeri.

Prevoz: Bus do Makarske, auto u lokalu
Opis akcije:
Početkom proleća 2008. Nina donosi vesti o stenama koje svojom visinom i težinom zavredjuju svako poštovanje. Zabačenost tog masiva uzrok je slabe posećenosti kako domaćih tako i drugih penjača što se naročito odnosi na tradicionalno penjanje. Ipak, kad dodje jesen i velike severne alpske stene postanu prehladne, penjačke želje se sele na tople južne stene iznad mora. E baš tada Biokovo postaje aktuelno, a nakon masovnog tabora proteklog vikenda ima šanse za Biokovo da ne bude samo “sezonska” planina sa retkim i sporadičnim usponima, već masiv koji se temeljno obradjuje od strane penjača. Siguran sam da te stene zaslužuju veću pažnju.

Tako se početkom oktobra u Makarsku sjatila veća ekipa alpinista iz ZGa te nas dvoje Beogradjana, a dole smo dobili veliko pojačanje – Tonija iz Makarske. Kad bolje razmislim, a imajući u vidu Tonijevu logistiku za svaki uspon na taboru, slobodno mogu reći da smo svi mi ostali predstavljali pojačanje Toniju :). Bilo kako bilo, glavno je da se klajmba, kako Toni često kaže. Za 3 dana penjanja 10-ak naveza je po super vremenu popelo puno smeri, što dužih sportskih, što starih i modernih klasika s retkim ponavljanjima, a otvoreno je i nekoliko novih zanimljivih linija. Koliko se za 3 dana popelo toliko se otprilike za 3 noći i popilo. U prevodu super penjanje i super druženje s momcima i devojkama iz Zagreba i Makarske.

Prvog dana veći deo ekipe još uvek pristiže na Biokovo. Nekoliko naveza je već na terenu. Toni, Bojko i Milas penju novu smer u Malom Borovcu – Turbo folk, V+ 260m. Lepa linija ponudila je delom atraktivno penjanje umerenih težina i mogla bi postati klasik nekad u budućnosti. Lada i Tea pristupaju Ercegovoj gradini ne bi li popele smer Tangice. Kao i većina koja se zaputi u tu smer, tako su i Tea i Lada popele neku novu varijantu smeri i nazvale je Šumica u tangicama V-/III-IV 250m. Nina i ja se zagrevamo u sportskim smerima Malog Borovca što je bio dobar izbor nakon puta od 13h. Srećan rodjendan Roberto i Super panoramica bili su pravi gušt tog dana. Ostatak ekipe koji je pristigao u toku dana, penjao je veći broj sportskih smeri u Vrisovim glavicama. Uveče se svi okupljamo u blizini Basta na proplanku ispod stene gde podižemo logor.

Drugog dana svi odlaze zorom u brda. Penje se u svim masivima od Bukovca do Solila. Toni, Bojko, Milas i ja selimo se iznad Makarske u masiv Solila. Bojko i Milas se oštre za znameniti klasik Stup solila, a Toni i ja smo se nabrijali na najtežu biokovsku smer – Ljutog yaka.

Pristup dugačak, naporan i težak, s orjentacijskim zamkama i često nejasnom granicom kad treba prestati sa simultanim pristupom i navezati se. Nakon dobra 2h krljanja, Toni i ja se navezujemo. Znakovi početka smera ne postoje, samo vidimo da je dovoljno strmo da dalje nećemo moći neosigurani. Penjemo 2 dužine po ploči i zatim preko nekoliko skokova. Starih klinova nema, ali nalazimo način da pridjemo do mesta gde stena konačno postaje vertikalna i gde se jasno uočava prvi teški cug Yaka. Inače smer su prvi popeli Stipe Božić i Gorazd Barač. Svedoci tog uspona kažu da prvi penjači nakon smeri nisu ličili na ljude! A i kako bi kad su imali posla s konstantnom težinom VII+,A4!? Smer je nakon toga doživela svega par ponavljanja i uz adekvatnu opremu može se popeti sa VII+,A0 što je bio slučaj i sa nama. Još pre početka uspona shvatamo razliku izmedju smeri detaljno opisanih u besmrtnom Miheličevom vodiču koje su doživele puno ponavljanja i ovih zabačenih, retko penjanih, neopisanih sa jedva nešto opreme u najtežem cugu. Nakon malo konsultacija počinjemo s penjanjem.

Vodim prvi cug težine V+ i dolazim do ozbiljnog previsa kojem bi pozavidela bilo koja domaća tradicionalna “sedmica”! Odmah mi postaje jasno da moram da zaboravim domaće iluzije o alpinizmu i prešaltam se na reference koje vladaju svuda osim kod nas. Drop knee pa par teških pokreta na mišiće i uspevam nekako da prejašim previs. Pomoglo mi je što sam bio uveren da smo već u narednom cugu (VII) pa se nisam previše uzbudio u tom previsu. Da sam znao odmah da je to V+ ne znam šta bih pomislio o ostatku smera!? Drugi cug vodi Toni po vertikalnoj ploči sa nizom teških pokreta VI+ i VII. Tu i tamo se sretne neki klin, ali uglavnom moramo puno da zabijamo i glavimo. Treći težak cug opet pripada meni. Kasnije se ispostavilo da je to i ključni cug u našem usponu. Kreće okomito odmah iznad štanda. Nekoliko vezanih teških pokreta, starih klinova nigde. Uz krajnje napore zabijam klin i sedam u njega ne bih li rešio sledećih nekoliko poteza. Nakon par pokušaja i dalje ne vidim rešenje. Tehnički ne mogu da prodjem, a slobodno je gotovo izvestan pad jer i ne znam tačno na koju stranu bih nastavio. Spuštam se do štanda i Toni nastavlja moj cug. Uz krajnje napore i na ivici pada rešava nekoliko pokreta i dramatično zabija klin. Teško je… Ipak nstavlja i taman kad je bio blizu da pogreši pravac kretanja, ukaza mu se stari klin sa leve strane. Huh… Mali predah po ljusci i zatim novi težak detalj u tom cugu. 10m visoki “oluk” u vertikalnoj ploči bez mogućnosti osiguranja osim velikim heksovima koje smo planski poneli. Pretpostavljam da prvi penjači nisu imali velike zaglavke te da su imali tešku tehniku na tom delu. Rukama dilfer i kontra, nogama jamming i tako do nove ljuske. Ni tu nije bio kraj ovog cuga. Sledila je vertikalna pravilna zajeda, stranica ne većih od pola metra, a svuda okolo glatko. U dnu zajede tanka pukotina bez klinova sa malo trave, beskorisna za slobodno penjanje. Toni postavlja nekoliko frendova i klinova i pokušava popeti zajedu laktovima u stilu Lynn Hill u Nosu. Ne ide… Moralo je na A0. Kad sam kao drugi prošao taj cug sa barem 3 teške serije pokreta VII-VII+ i A0 mogao sam samo reći “Dottore, kapa dole!”.

Ocena VI+ u krečnjaku mi je često nerešiva enigma. Koliko je sve to relativno pokazao je naredni cug kojeg sam vodio. Naime, nakon penjanja 2 teška cuga čiste sedmice, ovaj VI+ je nekako došao kao pesmica :). Vertikalna ploča, uporne pukotine odlične za zaglavke i na kraju štand na ljusci na koju može i da se sedne s pola dupeta. Dok sam osiguravao Tonija s tog štanda osećao sam se kao da sam u Yosemite-ju. Ispod mene nekoliko stotina metara nema ništa, iznad mene vertikalna ploča i plafon – najteži cug naše smeri. Toni preuzima vodstvo u najtežem cugu. Ima dosta klinova i može se proći sa VI+,A0. Tako je i bilo. Toni, inače vrstan slobodni penjač, nakon prečke u desno VI+ stajao je pod vertikalnom pločom i mirno izjavio: “Nisam taj kalibar.”. Detalj je oslobodjen samo jednom i dobio je težinu VIII+. Srećom ima dovoljno klinova da se i mi smrtnici možemo prebiti kroz njega. Nakon detalja opet pipava traverza iznad plafona do klina u ploči kojeg Toni vadi rukom i zabija naš. Na tom klinu se radi njihajna prečnica u levo. Baš kad je Toni seo u pojas, kad sam ga nategao i počeo da spuštam kako bi započeo njihanje u levo, odjednom se čuje tup zvuk iz prečke koja je prethodila njihajnoj prečnici. Odvaljuje se ljuska od preko tone u Tonijevoj visini i 3m desno od njega. Proleće svega 3m pored mene i uz veeeliku buku pada do podnožja stene. Tonijev krik užasa i moja zanemela faca. Jednom rukom hoću da se opipam da vidim da li sam čitav. Na sreću jesam. Zakačila me je samo prašina, a ogromni komad je proleteo pored. Odmah u prve 2 sekunde nakon loma, čujem Bojkov glas iz Solila koji pita jel smo OK. Tada mi je to baš puno značilo da znam da je još neko osim nas prisutan u blizini. Zatim sledi drugi korak. S jezom polako pomičem pogled ka početnom delu cuga. Tačno tu je preletela klocna i očekujem prizor pokidanog užeta. Srećom, ploča je vertikalna, a deo stene iz kojeg se odvalila ljuska je iznad manjeg plafona te je uže ostalo neoštećeno. Nekako smo se pribrali. Toni dolazi do štanda i osigurava me. Pokušavam da potisnem pomisao na to šta se upravo desilo ili još gore šta se moglo desiti da je ljuska bila iznad mog štanda u trenutku dok Tonija držim nategnutog u njihajnoj prečnici ili da je Toni postavio šlingu oko te ljuske koja je pala… Jedini način da se izbiju takve misli jeste bilo da što brže penjem i što manje mislim. Prelazim i ja njihajnu i dolazim do štanda. Olakšanje. Nikome se ne vodi naredni cug nakon šoka. Ipak red je na mene. Očekuju nas težine VI+ i VII-. Kraj dana se primiče, postaje hladnije, a Sunce velikom brzinom zalazi. Prečka u levo po tankim vertikalnim ljuskama i zatim žljeb do manje police. Mora medjuštand. Uže mi ne dozvoljava da nastavim dalje. Toni dolazi i nastavlja dalje. Cug je super lep. Šteta je što bežimo pred bivakom i što smo pod utiskom prethodnog cuga. Ipak, baš to nas s lakoćom gura napred, a da je sve OK siguran sam da bismo u tom cugu imali više poteškoća. U pitanju su bile strme glatke ploče kakve često vidjamo u dugačkim sportskim smerima na Biokovu ili u Pakli. Ovde je jedini problem što boltova nema, a nema ni klinova niti šanse da se neki zabije. 30m užeta na 2-3 čoka… Nije baš prijatno iako se radi o estetski lepim pokretima na trenje.

Šira polica i konačno kraj težina. Mrak samo što nije. Istrčavamo naredne 2 dužine četvorke i tu je već noć. Koncentracija je na nivou. Iako je teren postao lakši (III), nastavljamo u klasičnoj navezi do samog vrha još 3 cuga. Konačno ugledasmo osvetljenu stanicu na Sv. Juri, a ubrzo i markaciju. Obavezno javljanje porodici i prijateljima da ne brinu. Bojko i Milas su sišli do auta i čekaju nas. Nina nam javlja da na pola puta imamo 2 limenke Koce (nakon što su Bojko i Milas već stukli 2 limenke piva koje su sledile njima :)). To je bio dodatni motiv da što pre sidjemo. Nina je tog dana odlučila da ne penje već da bude logistika navezama u Solilu. Znala je da će mi brige biti preko glave u Yaku i nije htela da razmišljam u kakvim se smerima ona krlja. Umesto penjanja, odradila je nekoliko visinskih tura od po 1000+ metara na potezu od Makarske do pod vrh Solila i sve vreme bila pripravna za slučaj da se nekoj od 2 naveze nešto desi. Naravno da Bojko i Milas nisu mogli verovati da je Nina s lakoćom špartala 2 puta po soma metara u lokalu i da nam je donela omiljenu tekućinu dok smo silazili. Hvala u ime sve četvorice! Posle toga sledile su standardne runde piva u Makarskoj, vožnja u kamp, prepričavanje doživljaja do pola noći. Svako je imao avanturu tog dana. Popeti su izmedju ostalog Solja, Dalmatinac, Direktni i nekoliko prvenstvenih. Kad smo konačno svi zaspali, luda lokalna lisica je nastavila žurku u kampu i to već drugu noć za redom. Nije se plašila horde od 20 penjača koji su je i kamenicama terali iz kampa. Opet je opelješila puno hrane poput Yogi bear-a koji krade hranu izletnicima u Yellowstone-u. Osim pokradene hrane i velikog djubreta koje je rasejala, lija je pregrizla gurtnu Bojkovog ranca, a Milasu je svirnula vreću (a čovek je samo hteo da uživa spavajući van šatora pod vedrim zvezdanim nebom).

Trećeg dana su svi prilično umorni. Neki su i neispavani poput Tonija koji je oko pola šest pobegao pred lisicom u šator kod mene i Nine i Milasa koji je upao nekom drugom u šator. Većina odlazi u Mali Borovac. Penju se sportaći: Sive jeze i Super panoramica, a par entuzijasta Kruno i Sinke penju novu smer – Metalik plava buba. “Naveza smrti” penje smer Po stupu, a Nina i ja se vraćamo nakon 2 dužine po Direktnom nakon što sam se prilično zapenjao u tešku zajedu iznad koje me je čekao prvo plafon, a zatim glatka ploča. Neke naveze su penjale u Šibeniku, a nekima je bilo dosta batina te su jednostavno šetali Makarskom.

Na kraju, mogu reći samo hvala momcima i devojkama na lepom druženju i super penjanju. Naravno da ćemo se pojaviti i sledeći put na taboru.

Izveštaj napisao:Igor Skender